ТРАМПа ВЕЛИКИХ – смијех и страхови малих

Доналд Трамп, предсједник једне од водећих свјетских сила, најснажније земље у НАТО пакту, покренуо је буру у овдашњим али и неким свјетским медијима својим помињањем Црне Горе.

1edbe24e65098daa23d843adafc8cb5d

И док се сви упиру да дају своје виђење, они махом не анализирају речено већ претежно учествују у једној покривалици суштине казаног у том, сада већ историјском, интервјуу који је Трамп дао Фокс њузу. Оно што је кључна премиса код оваквих изјава јесте да се кроз њих увијек шаље нека врста поруке. И Трамп је своју поруку послао. Они који покушавају да све сведу на поспрдне анализе које иду у правцу тога да је Трамп кловн који не зна шта говори, потцјењују функцију предсједника по многима најмоћније земље на свијету. Претежно су то они исти који нпр. Милу Ђукановићу приписују надљудске моћи. А и лакше се смијати Трампу него га сагледати озбиљно јер што каже Мерлин ,,смијехом страх покријем увијек“. Али добро… Да се вратимо на тему.

Трамп је послао поруку. Искористио је Црну Гору као голуба писмоношу који ће ту поруку прослиједити на оне адресе којима је намјењена. Шта је порука? Прва и основна порука је да Трампов син не треба да иде да брани Црну Гору. Пошто је Трамп предсједник САД-а то значи да синови грађана те државе, односно њени војници, немају разлога да иду да бране Црну Гору и решавају њене проблеме. Пошто је Црна Гора чланица НАТО пакта то је порука која је послата и осталим чланицама тог савеза – члан 5. споразума није обавезујући за САД. Из НАТО-а су одговорили да је он императиван, међутим на примјеру СР Југославије 1999.године, када је она од стране НАТО пакта бомбардована, мимо императивне норме њиховог основног акта да се то не може урадити без дозволе Савјета безбједности УН, видјели смо да не постоје никакве санкције за кршење тих норми. Санкције једино постоје у случају кршења интереса САД-а. Ово није први пут да се дискредитује норма о међусобној помоћи у случају рата између чланица. Много пута у прошлости јавно мњење земаља из савеза је сматрало у истраживањима да им остале чланице не би помогле у случају рата. Бивши министар иностраних послова Чешке Карел Шварценберг је још давно изјавио да члан 5. о међусобној помоћи у случају рата не одговара изазовима 21. вијека. У Норвешкој су 2007. године откривене депеше у војном врху у којима се изражавала сумња да би остале чланице савеза оставиле Норвешку на цједилу у случају сукоба са Русијом. Али су то прије деценију била стидљива шапутања и тајне депеше. Сада је то објавио амерички предсједник лично и учинио то извјесном могућношћу за сваку од чланица. На челу са Црном Гором која је имала част да, као последња која је стигла у то друштво, буде земља кроз коју ће се именовати ово ново стање. Није ни то случајно.

Дио разговора о Црној Гори као земљи снажних и агресивних људи који би могли да започну Трећи свјетски рат носи у себи појашњење прве поруке. Наизглед шаљиво карактерисање наше мале и напаћене али часне и поштене земље у ствари је порука да у случају евентуалних незадовољстава, потеза који могу довести до реакције оних снага које нису у НАТО пакту, односно које су блиске Русији, чланице савеза које тако буду поступале ће остати без помоћи САД-а. И Црна Гора али и све остале чланице НАТО пакта. Према ком народу и према којој земљи званична Црна Гора у региону једино има безобзирно и агресивно понашање? Погађате из прве, према српском народу и Србији која једина уз нефункционалну Босну и Херцеговину није чланица НАТО пакта. Трамп је послао поруку да та агресија више нема подршку САД-а и да Срби и Србија, евентуално подржани Русијом имају право да се бране. Ово је истовремено порука и Црној Гори и Хрватској и Албанији. А првенствено оним земљама НАТО пакта које се директно граниче са Русијом, да испољавање агресије према земљама ван НАТО пакта, а то могу бити једино Русија и Бјелорусија или дијелови Украјине, неће бити подржано од САД-а ако изазове евентуалне сукобе са Русијом или земљама које она штити.

Закључујемо,на састанку који је Трамп имао са Путином, сигурно су направљене контуре будуће подјеле сфера у Европи између двије највеће силе на планети. Једине спорне тачке на читавом том простору су Украјина и јужна српска покрајина Косово и Метохија. Само кроз њих могу ескалирати евентуални сукоби са земљама ван НАТО пакта. Порука Трампа земљама чланицама је да на оно што буду решења тих питања морају пристати. Ово врло јасно отвара пут српском народу у Црној Гори да затражи оно што му у овој земљи припада, и да за то добије подршку Србије. Видјели смо и одређене реакције предсједника Вучића у вези слања војника из Црне Горе на Косово и Метохију у оквиру међународних снага, као и предсједника Одбора за дијаспору и Србе у региону Миодрага Линте о стању српске заједнице у Црној Гори. На нама је да овај моменат схватимо и искористимо. На самом крају ово отвара пут за учвршћивање и саме државности Црне Горе када се Срби, у мјери у којој им то припада, укључе у њен развој и њено функционисање. У супротном Доналд јуниор, Ерик или Барон неће доћи да бране Блажа.

Надамо се да ово значи боље доба и за Републику Српску и снажнији утицај Србије у региону. Тако ћемо од приче о Трећем свјетском рату у ствари вјероватно доћи до трајне стабилности што је сигурно и био циљ. Историјске договоре не могу постићи Боро и Рамиз. Али Путин и Доналд могу.

Advertisements

Република Српска је Црна Гора данашњег времена

Говор на Видовданској прослави 2018. године, на Клобуку, поводом 100. годишњице побједе у Великом рату, испред удружења Граховљана ,,Стара српска Херцеговина“. 

36301681_10214479563441584_5133701175421435904_n

Обновљена капела Светог Димитрија на Клобуку, Видовдан 2018. године

 

Борци Херцеговачког одреда црногорске војске у Првом свјетском рату, синови и унуци оних српских витезова, Црногораца и Херцеговаца, који су јула 1876. године дочекали на Вучјем долу турску војску под командом Мухтар- паше, и однијели једну од најзначајнијих српских побједа у 19. вијеку, морали су поновити подвиге својих пређа у борбама које су носиле у себи одсјаје драме која се догодила на Косову пољу на Видовдан 1389. а које су се у рејону Грахова и Клобука водиле до после Бадњег дана и Божића 1916. године.
Црна Гора је у временима мрачног турског ропства издигла себе као бакљу слободе у коју су биле упрте српске очи. Тако смо и ми Граховљани, као херцеговачко племе, тежили да постанемо дио Црне Горе јер смо у њој налазили оно што нам је требало – слободну српску државу. У томе смо и дефинитивно успјели када смо поразили турску силу на Граховцу, прије 160. година. Никшић, као најближи град у Херцеговини смо ослободили од Турске и отели од Аустро-Угарских аспирација 1878. године а Црну Гору учинили независном и међународно признатом. Али је наш народ у Босни и Херцеговини опет остао под туђинском влашћу, овог пута Аустро-Угарском која је окупирала ту српску територију. Није било лако оним јунацима из Херцеговине који су раме уз раме са борцима из Црне Горе учествовали у Вељем рату и величанственим побједама над Турцима на Граховцу и на Вучијем долу гледати како им толико жељена слобода неправедно измиче и како се црта граница према Црној Гори. Али нису клонули духом. Духом нису клонули ни када се моћна монархија дрзнула до краја и анектирала Босну и Херцеговину 1908. године. Нису клонули духом ни када је Принципово понављање Обилићевог подвига на Видовдан 1914.године покренуло швапску силу на двије српске краљевине. Силу која је жељела да и њих обуче у своје униформе и натјера да пуцају на браћу. Спремно су дочекали и тај моменат да стану у борбени строј заједно са својима као што су и прије тога учинили на Граховцу и на Вучијем долу. Јер су у Црној Гори видјели своју, српску и слободну, православну краљевину. Видјели су у њој слободу. И на Херцеговачком фронту као добровољци у војсци краљевине Црне Горе одбили прве нападе Аустро-Угарске у августу и септембру 1914.године. Наставили да их одбијају и цијелог октобра те године. А онда су 1915. године након почетка аустро-њемачке офанзиве чували заједно са Санџачким одредом одступницу војсци Краљевине Србије. Једна од најжешћих борби јесте и она која се водила овдје на Застрму у којој су погинули многи наши преци у борби против много бројнијег непријатеља.

Краљ Никола је посјетивши   Никшић да обиђе рањенике Херцеговачког одреда  том приликом похвалио борце што је и забиљежено у ,,Гласу Црногорца“:

,,Из мојега Никшића, гдје пођох да посјетим и видим рањенике Херцеговачког Одреда Моје храбре војске, шаљем Мој краљевски поздрав, Моје признање и изразе моје очинске љубави дичним јунацима са Троглава, Вардара, Клобука, Грахова и Космача, који својом побједом над много надмоћнијим непријатељем задужише Отаџбину хвалом и учинише Српству услугу у овијем данима муке и славе.

Повлачење српских трупа преко Црне Горе отпочело је 3. децембра.

Војска краљевине Црне Горе је требала да повлачење обезбједи од непријатељског дејства из Санџака, Херцеговине и Боке.

Пред сам напад аустроугарске војске 5. јануара 1916 године Херцеговачки одред је био распоређен од планине Биоча до Граховске плоче и бројао је 9.200 војника наспрам 20.000 аустро-угарских, 13 митраљеза наспрам 114 аустро-угарских  и 21 артиљеријско оруђе наспрам аустро-угарских 221. Задатак је Херцеговачког одреда био да најупорније брани гранични фронт.

Клобучки сектор одбране – 1 1/2 батаљон ( Граховски и Полубатаљон херцеговачких добровољаца, 977 бораца, 4 митраљеза и 5 топова) водио је главне борбе у периоду од 7 – 10 јануара 1916. са групом пуковника Леринца – 5 ландштурмских батаљона и 4 батерије.

Херцеговачки одред је у тродневној борби (7-9 јануара) својом упорном одбраном успио да одржи своје положаје и одбије нападе много надмоћнијег противника. Отпор Херцеговачког одреда био је врло добар. Њихово повлачење 10 јануара с граничног фронта је последица бројне, особито материјалне слабости браниоца. Херцеговачки одред је својом упорном одрбраном омогућио својој врховној команди да предузме повлачење црногорске војске у правцу Скадра, које је било планирано али до којег није дошло. Војска Краљевине Србије успијела је да се повуче. И успјела је да се врати! Да се врати и да избрише међу коју су непријатељи постављали између Херцеговине и Црне Горе а за коју знамо да је неприродна и да и са једне и са друге њене стране прелива иста, српска крв која се лила за ослобођење и уједињење.
То су били наши преци. То су били Срби. Данас су између нас углавили поново ту исту, неприродну границу која је постојала и пред тај рат. Али овога пута наше су улоге замијењене. Црна Гора је сада под окупаторском чизмом, савременом Аустро-Угарском, у виду злочиначког НАТО пакта, а са друге стране је бакља слободе,  каква је некада била Црна Гора, у виду Републике Српске – слободне српске државе. Срби из Херцеговине су ову врсту терета и окупације издржали. Сада смо ми, Срби из Црне Горе дошли на ред да исту муку поднесемо водећи се вашим примјером онако како су се ваши преци водили примјерима неустрашивих горштака из црногорских брда. И будите сигурни да и са наше стране има оних који ће ако до тога буде морало доћи стати уз раме са вама да бранимо  слободу Српске онако како су ваши преци заједно са нашима бранили слободу Црне Горе и одступницу Србије да би имао ко да нас васкрсне, спаси и ослободи.

 

Жртвовање Црногораца и Херцеговаца, на Клобуку и читавом Херцеговачком фронту у борби против далеко надмоћнијег непријатеља, има у свом коду Видовданску мисао цара Лазара из 1389 године. Нема веће љубави него да ко положи душу своју за ближњега свога – то су ријечи Господа нашега Исуса Христа. Јунаци Херцеговачког фронта, свјесни колико је непријатељ моћнији од њих, нису могли не знати да иду у смрт. Али љубав према Христу, слободи и Српству поднијела је своје жртве не плашећи се смрти. Зато се треба сјећати! Јер је и заборав врста издаје. А ми нашим сјећањем држимо одступницу храбрим подвизима српске војске краљевина Црне Горе и Србије да неокрњени стигну и до генерација које после нас долазе. Исто онако како је војска краљевине Црне Горе на Херцеговачком фронту и легендарном Мојковцу држала одступницу војсци краљевине Србије да би се она пробојем Солунског фронта на српско тло вратила славом побједника и избрисала границе које су међу Србима постојале.

Нека и ово наше скромно сјећање на претке којих нисмо достојни буде прилог васкрсењу и побједничком повратку Српства Христу и својој суштини.

ИЗМИРИТИ ЗАВАЂЕНУ БРАЋУ

Један стратешки важан документ појавио се у јануару 2018. године. Година јубилеја великих битака, побједа, уједињења, позива на одговорност и указује на потребу да оно што је наша историја прихватимо као заиста наше. Па су тако међусобни, унутрашњи сукоби у нашем друштву – наши сукоби. Као што је сукоб између завађене браће Немањић, Вукана и Стефана, сукоб у српској историји који, у комплету, ми Срби, доживљавамо као свој. Као своју доживљавамо и мисију Светог Саве, једну од многих, да завађену браћу измири над моштима њиховог оца Стефана Немање, потоњег Симеона Mироточивог. Баш зато је значајно што је на дан Светог Саве потписана Декларација о помирењу у Црној Гори.

Sveti-Sava-miri-zavadjenu-bracu-830x0

Иако су овај  документ многи дочекали на нож, покушали да га исмију или на неки други начин делегитимишу, он је веома значајан и важан за будућност. Наизглед једностран, јер је потписан између лидера и функционера једног политичког субјекта, он је постао дио званичне политике представника скоро осамдесет хиљада грађана. То је ипак озбиљан и незанемарљив потенцијал. Овај документ такође  може да оснажи државу, темељног је карактера, јер не заборавља из чега је изникла Црна Гора. Њене покидане цвијетове калеми једне на друге да опет расцвјетају, јер су све наше различитости и подјеле ипак наше, а ми сви из истог коријена  израсли. То су нажалост боље од нас знали наши непријатељи. Наше разлике, које жели да мири ова декларација, на бјелаше и зеленаше, четнике и комунисте, голооточане и праволинијаше, нису признавали аустроугарски бајонети, усташки ножеви, њемачки меци, ханџардивизијске каме, албански балисти. Њима смо сви ми били и остали исти и за њих смо сви ми били и остали једно. А снага наших непријатеља је била и остала у томе што ми између себе нисмо признавали оно што су нам они признали Јасеновцем, Пивом и Великом и осталим стратиштима, па смо им тим непризнавањем придодали и она стратишта која смо створили ми сами себи. И скоро су у Загребу, потомци усташа, физички насрнули на навијаче Црне Горе, не признајући им оне разлике које они у односу на мене као Србина истичу. Зар онда није крајње логично и национално одговорно, да и ми са наше стране, помиримо те разлике. Да признамо да у данашњој Црној Гори само међу Србима и Црногорцима можемо наћи потомке оних који су на Вучјем долу, Граховцу, Фундини, Мојковцу стварали и бранили Црну Гору. Да само међу њима можемо наћи потомке оних који су идеолошки различити организовали устанак против окупатора 13. јула 1941. прије него што су се подјелили у двије војске. Али и да су то потомци оних који су због идеолошких и политичких разлика знали једни другима да направе Пасје гробље, Зидани мост или Голи оток. Примјери САД и Русије уче нас да такве разлике, ма колико тешко изгледало, народ који је стварао неку државу мора да помири. Све државе Европе биле грађанске или не имају свој историјски народ који је сваку од њих утемељио и на тим је народима и највећа одговорност за опстанак сваке од њих. Ту одговорност у Црној Гори, морају да имају Срби и Црногорци, и то је најбољи гарант њеног опстанка. Другима треба обезбједити једнаке услове за живот у Црној Гори али оваква врста одговорности њима ипак не припада нити је они сами осјећају.

Декларација осуђује све злочине, поздравља све акције посвећене друштвеном напретку и борби против окупатора и осуђује идеолошки реваншизам и прогон. Тиме она афирмише Црну Гору до мјере истинске државе, којом ће она то и постати када сви Срби и Црногорци у Црној Гори прихвате ову декларацију. Као што су некада Вукан и Стефан, над очевим моштима прихватили помиритељску ријеч свог млађег брата.

IMG_20180302_081648 Овај текст у дневном листу СЛОБОДА ОД 02.03.2018. године

 

СВЕ ШТО РАСТЕ ХТЕЛО БИ ДА РАСТЕ

,,Све што расте
хтело би да расте
– Нека расте
и треба да расте!“

Вјероватно би Душко Радовић завршио данас на страшном суду Новоцрногораца и Другосрбијанаца због овог класика српске дјечије поезије. Јер, за оне који не знају, дијете зачето у утроби жене расте и не само то већ би и хтјело да расте. Душков гријех садржан је у ставу: Нека расте и треба да расте! Тиме је директно угрозио право жене да одлучује о своме тијелу. Својом жељом у наставку ове пјесме да гледа све што има око, а дијете зачето у утроби жене има и то, он изражава класично непоштовање жене. Замислите само колико је овим својим страшним ставовима Душко Радовић чак и постхумно заразио дјеце и будућих мајки и очева који су морали да слушају ове страшне и неморалне стихове у изведби разних дјечијих хорова широм бивше Југославије.

Радовићи као да су предодређени да призивају рађање дјеце. Пошто је Душко ипак избјегао вријеме апсолутне владавине морала и етике Новоцрногораца и Другосрбијанаца њему је долијао његов презимењак из Црне Горе који  има још и ту несрећу да сједи на трону цетињских владика а морал и етика Новоцрногораца и Другосрбијанаца су такви да се најжешће, најснажније, најубојитије исказују управо према владикама који столују на Цетињу. Ретроактивно је то осјетио и Његош коме су срушили гробно мјесто. Занимљиво је да су и у том погледу као и у погледу потребе да се дјеца рађају два Радовића, један из Србије а други из Црне Горе, били сагласни да Његошево почивалиште не треба рушити.

Mитрополит Амфилохије је био врло директан у свом ставу – Српкиње данас су мајке чедоморке. Та истина опарила је осјетљиво ухо ,,бораца за људска права“. Проблематичан је по њима митрополитов став да предност треба дати животу а не смрти. А право на живот једно је од универзалних права човјека. Па чак и нерођено дијете (nascituris) у појединим случајевима у праву има се сматрати за већ рођено ако је то у његовом интересу. У питању су одредбе наследног права тако да у погледу тога хоће ли наслиједити њиву или кућу нерођено дијете има се сматрати за већ рођено у већини позитивноправних прописа и осјетљиво ухо Новоцрногораца и Другосрбијанаца нема томе шта додати или одузети. Али се зато нерођено дијете не може сматрати већ рођеним у погледу тога да ли је у његовом интересу да живи или да не живи. То значи да смо као друштво право на материјалну корист ставили испред права на живот што апсолутно одговара моралу и етици Новоцрногораца и Другосрбијанаца. И зато митрополит Амфилохије завршава прикован на том крсту јер се усудио да живот стави испред материјалних добара, тјелесне похоте без циља и свега осталог што само живот или жеља да се исти створи може учинити смисленим.

Screenshot_9-2

Наравно, у свему томе Новоцрногорци и Другосрбијанци ( ово су иначе синоними као што су синоними и Црногорац и Србин) убацају и манипулацију са нероткињама. Важно је напоменути да нероткиње нису исто што и чедоморке. Нероткиње су оне жене које би родиле али имају неки тјелесни недостатак због којег то не могу. Оне знају да није свa слобода жене и сва њена срећа у праву да управља својим тијелом онако како хоће. Јер и она би то хтјела, да своје тијело управи на рађање, али не може. Зато је она у неравноправан положај доведена управо од стране оних жена које из свог тијела одбацају плод. Само су нероткиње свјесне колико је благо свако дијете и најбоље су оне способне да буду мајке и дјеци коју нису родиле. То знам и осјетио сам и на својој кожи колико њихова љубав може да буде мајчинска и окрепљујућа. Да сам абортиран вјероватно то никада не бих сазнао. Зато теза како их митрополит вријеђа дајући предност животу а не његовом гашењу у најранијој фази уопште не стоји јер и оне у ствари вапе за тим животом и желе то исто. Да му дају предност. Јер није важно да ли је језик родно сензитиван ако се на њему може славити живот.

Да свака она жена која жели да угаси живот свог нерођеног дјетета зна колика туга обузме ону жену која жели да га роди а оно противно њеној вољи не преживи у утроби до рођења, колика туга обузме сву њену породицу и пријатеље, да зна колико га је таква жена сматрала живим и важним, можда би и оне одлучиле да, попут митрополита, предност ипак дају животу. Или да знају колико се свака она дјевојка коју је онај са којим је зачела одбацио, која је била у незавидној материјалној ситуацији а ипак побједила стид и немаштину у корист новог живота а није им подлегла у корист смрти, срећна кад види тај осмјех свога дјетета, можда би онда знале да живот јесте лијеп и да нам нови животи и наш сопствени ојачавају.

Занимљиво је и то што би Новоцрногорци, Другосрбијанци и остале Карлеуше митрополиту Амфилохију забранили и право да има свој став о овом питању. Вјероватно би требао да има њихов став, јер само то је, зар не, слобода говора и право на мишљење. А митрополит суштински само говори у складу са оном јеванђелском да нам је све дозвољено али да нам није све на корист. А његова улога као духовног поглавара једног православног народа јесте да поучава како мисли и вјерује и у складу са Јеванђељем. Па коме мило, коме мрзно. А Јеванђеље, та радосна вијест за човјечанство, објавила је побједу живота над смрћу. Зар нам онај који каже да и ми у својим мислима, жељама, у својој слободи треба да побједу дамо животу, жели зло ?

Кад закуца срце ново у утроби мајке, то нови живот куца на врата овога свијета. Зар није ружно да му их мајка залупи? Јесте, ружно је. А шта је лепо ?

ЖИВЕТИ, ЖИВЕТИ, ЛЕПО ЈЕ ЖИВЕТИ! 

Цетиње бб

Са адресе Цетиње бб ових дана је стигао на адресу баштиника ћириличне традиције у Црној Гори телеграм у ком нам је саопштено да се нико не боји ћирилице као и да они који ћирилицу баштине не знају ништа ни о њој ни о латиници. Са ове адресе без броја некадашње престонице направљен је кратак преглед обитавања латинице, глагољице и ћирилице на овом простору у прилог разбијања подле намјере једног ,,радикално одивљалог политичког савеза“ ( ваљда су са те адресе мислили на ДФ) да у дневно политички дискурс лансира ,,мит о ћирилици“ ма шта то значило. А телеграм почиње Пекићем. У овој општој тежњи да се све српско у Црној Гори, самим тим и аутентично црногорско, прогласи за мит, не би ме зачудило и да са исте адресе прогласе за мит и самог Пекића.

IMG_5088-1024x683

Наиме, олако се квалификују баштиници ћирилице на челу са митрополитом Амфилохијем као они који не знају колики значај има латиница на овоме простору, шта је глагољица и да ћирилицу није измислио Ћирило. Наравно ови квалификативи на рачун оних који су свјесни колики је значај очувања ћирилице у савременој Црној Гори дати су само у циљу распојасавања и показивања како и са ове адресе ето нешто знају о томе. Еурека – латиница је била заступљења на простору негдашњег Римског царства прије ћирилице. Ваљда би то требало да значи да народ у Црној Гори води поријекло јужно од ријеке Тибар одакле италско племе Латини потичу.

Међутим, све објашњавање са адресе Цетиње бб о латиничним и ћириличним списима на простору данашње Црне Горе стаје у само једну констатацију изречену на протесту који је био пред Министарством просвете – латиница је наше контактно писмо са другим културама и народима, док је ћирилица наше аутентично писмо. Наравно, не само наше али треба подсјетити да се баш на Цетињу штампала прва књига на ћирилици. Па ако ћирилица није свецрногорска аутентичност, цетињска сигурно јесте. Да не заборавим да цетињска бб адреса пренебрегава све вријеме чињеницу да нико у Црној Гори није тражио укидање латинице већ равноправност и заштиту ћирилице.

Него овај латинични ,,глас Црногорца“ са Цетиња може да воња само на оно окупаторско (гле случајности и латинично) од 12 јула 1941 године – e viva Montenegro!

Из једне нове ,,грађанске“ опције која није ,,радикално одивљала“ констатују ових дана како: идеја која на Цетињу успије да заживи, заживјеће и у цијелој Црној Гори. Ако су то идеје које стижу са адресе Цетиње бб која је ,,отров адске душе своје“ и на камен или Петар ћирилични избљувала, а које годинама уназад успијевају да заживе на Цетињу, онда то води у пропаст и Цетиње и Црну Гору. Јер на Цетињу је заживио усклик фашистичких окупатора, прогон ћирилице, обрачун са Његошем, загрљај са Мирашем, опчињеност Милом Ђукановићем. Заживио је и Чиргић, јер се такви пелцери у Никшићу ипак нису могли примити (иако из ,,грађанске“ опције која воли цетињске идеје кажу да Цетињани нису паланачког духа).

Не желим да постављам питање да ли су Чиргићеви депутати са адресе Цетиње бб паланачког духа или нису. За такво питање потребно је да се претходно оствари претпоставка да неког духа тамо уопште има.

19970598_10211649116082169_416317545_nТекст у ДАН-у од 3.јула 2017.године 

Дечански мач

WP_20170402_003

,,На Косову расту и трње и божури. Али се за Видовдан само божури уносе у Грачаницу.“

Свети владика Николај Велимировић

У раним јутарњим часовима 1 априла 2017 године , кренули су са Трга Шака Петровића на поклоничко путовање, учесници Разговора о вјери, које модерира отац Слободан- Бобан Јокић. Разговори о вјери су управо то што им и само име говори.  Отворени и искрени разговори,са искреним дилемама,искреним питањима и на велику радост свих учесника и са правим одговорима. Њихова посебна вриједност јесте што се врло често постигне договор да се они из духовног центра Свети Исаија от Оногошта, измјесте понекад када могућности дају и ван Никшића, ван Црне Горе, али унутар наших срца. То је био случај и овога пута јер смо кренули у Србију. Да посјетимо страдално Косово и Метохију.

Имајући на уму  горе наведене ријечи владике Николаја, сви смо кренули са надом да ћемо до тамо оставити у срцу само божурове. Али то није било лако. Стигавши у Призрен, царски град Душанов, кракнувши његовом калдрмом, осјетили смо се као да смо ушли у своју кућу по којој шенлуче непознати људи. Оно трње што смо га хтјели оставити пред Косовом и Метохијом истури своје врхове, позва главу, душу и срце на инат и пркос. Као да су бодље загребале срца  при погледу на зграду општине у Призрену на чијој су фасади исписане ријечи захвалности на језицима земаља које су признале лажну државу на територији Србије. ,,Хвала лијепа, Црна Горо“ – стајале су ријечи на тој фасади. Ријечи које нам кости прадједовске у гробовима преврћу, а нама стварају неугодно осјећање стида.

Бистрица нас ,међутим, препозна па убрза ток од радости. И ми погледима поздрависмо ријеку која је усамљена, јер они који око ње ходају причају неким немуштим језиком а она жубори на српском. Најзад после, чинило нам се дуге шетње, стигосмо до Саборног храма Св. Ђорђа у центру Призрена. Храм је страдао много у погрому 2004 године. Слава Богу обнавља се и велелепан обогаћује изглед овог царског града. Посјетили смо и цркву Богородице Љевишке. Фреска Богомајке са Христом младенцем умирила је буре у души и срцу. Мајчинским погледом, мајка мученица нас је погледала, захвална и  срећна, као стара мајка кад дочека сина ког дуго, дуго није видјела. Ова прелијепа фреска је по наредби турских власти у 18 вијеку , заједно са осталим фрескама, била изубијана чекићем, покривена слојем малтера и прекречена а сама црква је претворена у џамију. Један од Турака који је био принуђен да то ради уклесао је у једном камену поред цркве на турском језику: ,,Љепота твоја је у зеници ока мога.“ Фреске су поново откривене средином прошлог вијека. Црква Богородице Љевишке је опет страдала у погрому 17 марта 2004 године.

DSC_1937

Пошто смо и ми похранили у зеницама нашим љепоту Богомајке Љевишке упутили смо се ка обновљеној Богословији Светог Кирила и Методија у Призрену. Тамо су нас дочекали професори и ђаци прво нам отпјевавши химну обновљене богословије. Тако смо спознали истинску радост васкрсења кроз осмјехе и пјесму храбрих српских момака који држе Призрен и Косово Христовим и српским у овим тешким временима. Одлијегала је пјесма прогнаног народа Призреном и приносила срцима нашим мир и радост и истину – Косово и Метохија су наши. Млади Богослови су нам ту истину казали у свој њеној пуноћи. Могли смо да је спознамо и будемо тако ослобођени. ,, Богу се моле синови народа прогнана, вратисмо се опет теби земљо обећана“ – кажу задњи стихови химне богословије, која би могла да буде и химна свега Српства.

Ноћ смо пошли да проведемо у царском конаку манастира Свети Архангели, задужбине ,,мојега цара“ крај Призрена. Отац Михаило нам је приредио дочек и вечеру које се ни сам цар не би застидио. Звјездано небо, дува вјетрић од Паштрика и чује се жубор ријеке Бистрице. Ми смо пред конаком, сједимо, причамо, нико не жели да оде да спава. Шетамо разрушеним црквиштвима манастирског комплекса која чекају обнову Душановим стопама. Овуда је некада овако касно остајала будна једино његова свита чувајући царев мир док коначи.

Ујутру смо поранили да би стигли на литургију у Високим Дечанима. Литургију на којој су одговарали дечански монаси и богослови из Призрена. Савршена усклађеност монашких гласова повуче душе вјерних да их прате и изображавају. У покушајима да се ухвати исти ритам, дубок и мистичан, није се лако успијевало, као што није лако водити ревносан хришћански живот онако како то раде дечански монаси. Ипак, они ријетки тренуци у којима смо хватали те христоносне тонове и остваривали и сопственим гласом а не само мишљу и присуством, литургијско јединство са братством и осталим присутнима, били су моменти потпуног мира и дотицања небеса. Са десног стуба у манастиру посматрала нас је фреска Христа са праведним мачем у рукама. Сво трње у нашим срцима скресано је. Остали су само божурови. Прије литургије смо крстили једну Татјану која је са нама путовала. Један никшићки божур који смо унијели у Дечане а Свети краљ Стефан  га привео путиру и нахранио тјелом и крвљу Христовом. Није ли то цвјетање и васкрсење. Није ли то истински живот тамо гдје многа браћа наша мисле да живота више нема. Многи су Никшићани ушли са срцима пуним божурова тај дан у дечански манастир и пришли да их Свети краљ причести. И тако су збрисали онај натпис са фасаде призренске општине. Косово је наше док смо ми Христови. Дивном бесједом о Марији Египћански нас је поучавао и игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић који је начелствовао литургијом а ком су прислуживали и никшићки свештеници Слободан- Бобан Јокић, Мирко Вукотић, Данило Зиројевић и Никола Зечевић.

DSC_2156

Након ручка у Дечанима посјетили смо и патријаршијски трон у Пећи. Тамо су нас дочекали наши патријарси и архиепископи из прошлих вјекова. Молитвеници српски пред Господом. Послали нам поздраве за Светог Арсенија да му их пренесемо кад се задесимо у Ждребаонику.

Повратак кући или одлазак од куће. Нисмо знали шта је у питању када смо кренули назад. Срећни смо се вратили у нашу Црну Гору, схвативши да на путу ка висинама границе не постоје. Надомак Никшића, слика дома, молитвена свијећа нашег краја у стијени острошкој приждивена, коју можете видјети и ако се загледате у душу сваког правог Никшићанина. Тек да и ми имамо чиме да се молимо и уградимо наш крај и град у ову ниску бисера које је православно српство нанизало као залог вјечној љубави и вјечноме животу.

WP_20170605_002

WP_20170605_004.jpg dečanski mač

Репортажа – СВЕВИЂЕ -ЛИСТ ЕПАРХИЈЕ БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКЕ ЗА ВЈЕРОНАУКУ,ХРИШЋАНСКУ КУЛТУРУ И ЖИВОТ ЦРКВЕ, МАЈ 2017 

КЉАКО

Сви знате за чувену причу из Горње Далмације која се догодила 1843 године а коју је записао Симо Матавуљ, познати Србин тадашњег времена који је доста службовао на Цетињу и био велики пријатељ Црне Горе чију је славу проносио свуда гдје би се нашао.

У тој причи имамо једну ситуацију која иако је протекло преко вијек и по много подсјећа на данашњу.

Имамо круту аустро-угарску власт која жели да уништи Србе и православце, њене безобзирне чиновнике који разним манипулацијама и методама то чине, имамо оне који прихватају унију па због тога у Петровом пољу у Далмацији те гладне 1843 године ниче једна од највећих и најљепших богомоља да парира скромној православној цркви и имамо Пилипенду који продаје своју кокошку Пиргу да би његова жена Јела купила повезачу да би пошла у недељу на причест. Пилипенду ког срета Јован Кљако. Србин који се некада борио против унијаћења па касније ипак превјерио. Ова некадашња борба за очување заједничка је скоро сваком Кљаку као што је заједничко и унијаћење.

А исто тако свакоме је Кљаку Пилипенда прекор па га по сваку цијену покушава пребацити на своју страну или што би се модерним језиком казало – врбовати да се ,,упише у царску вјеру“.

Приповјетка се завршава тако што Кљако ипак не успјевши да Пилипенду помјери у вјери узвикује заједљиво : ,, Мучи Пилипенда, ја сам царске вјере!“ бјежећи од Пилипенде који је желио да му ту вјеру притврди тољагом.

Ту се Матавуљево приповједање завршава али не и прича о Пилипенди и Кљаку. Пилипенда је из своје вјере и немаштине постајао Никола Тесла, Михаило Пупин, Милутин Миланковић, Милош Црњански, Јован Дучић, Милан Ракић, Иво Андрић, Матија Бећковић, патријарх Павле. Кљако је за то вријеме био у Вражјој дивизији чинећи злочине по Мачви, постајао Анте Павелић, Секула Дрљевић, Савић Марковић Штедимлија, Мило Ђукановић… Један од најпотреснијих сусрета онога што су Кљако и Пилипенда постали десио се  у Градини за вријеме Другог свјетског рата када је Кљако као Жиле Фрковић заклавши за веома кратко вријеме преко хиљаду Срба угледао Пилипенду у лику старца Вукашина из Клепаца како стоји и спокојно га гледа. Искасапио је Кљако ту Пилипенду јер опет није могао да га поколеба да се ,,упише у царску вјеру“ а Пилипенда му је узвратио ,, Само ти дијете ради свој посао“.

У Црној Гори се Кљако у виду Мила Ђукановића већ уздигао на ранг аустро-угарских чиновника и репресивног апарата који перфидно жели да уништи Србе нудећи им унију кроз разне грађанске опције које су ,,уписивање у царску вјеру“ у данашњем облику. А Кљако је ставио црвену кравату, и шета поред Пилипенде говорећи му како није издао, како неће остати у поганији, како они нису за НАТО али не треба то јавно причати, како се треба прикрити док изимимо, а кад се Пилипенда позове на образ и част и каже да неће он тако као Кљако, опет се јавља чувена реплика Кљакова коју нам преноси Матавуљ: ,,Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса!“ или да преведемо на данашњу ситуацију : Српство је превазиђено, нећемо подјеле хоћемо побједе. Само што сад Кљако умјесто мрштења притеже црвену краватицу. А Пилипенда као Пилипенда узда се у свога српског Риста који му је све дао па му може и све узети. Али Кљако мора напоменути и оно ,,Мучи Пилипенда… ја сам царске вјере, ми смо нарастајућа снага, расте нам рејтинг, ми смо модерни и нисмо у деведесетим.“ А дизао је тај Кљако Шибенску буну против унијаћења као што је и регрутовао људе за Седми батаљон а данас не смије доћи на Цетиње да се томе успротиви и не смије гласати против демаркације са лажном државом Косово. Него се уписује у ,,царску вјеру“ ,,грађанску опозицију“ и прихвата унију коју Ђукановић нуди ,,само док изими“.

5703e421-e488-4b5f-8fb5-1ee70a0a0a64-zef-bato-dedivanovic

Из Кљака увијек могу постати само нови Мило Ђукановић, Секула Дрљевић, Анте Павелић, Макс Лубурић, Савић Марковић Штедимлија, Жиле Фрковић.

А Пилипедна нас води Тесли, Пупину, Миланковићу, Црњанском, Цвијићу, патријарху Павлу,  води нас ка уздизању и ка висинама и ванвременим вриједностима. Пилипенда ће у петак бити на Цетињу. А Кљако ће бити у мишијој рупи ,,док изими“.

WP_20170427_002

текст у ДАН-у од 27.04.2017 г.