ИЗМИРИТИ ЗАВАЂЕНУ БРАЋУ

Један стратешки важан документ појавио се у јануару 2018. године. Година јубилеја великих битака, побједа, уједињења, позива на одговорност и указује на потребу да оно што је наша историја прихватимо као заиста наше. Па су тако међусобни, унутрашњи сукоби у нашем друштву – наши сукоби. Као што је сукоб између завађене браће Немањић, Вукана и Стефана, сукоб у српској историји који, у комплету, ми Срби, доживљавамо као свој. Као своју доживљавамо и мисију Светог Саве, једну од многих, да завађену браћу измири над моштима њиховог оца Стефана Немање, потоњег Симеона Mироточивог. Баш зато је значајно што је на дан Светог Саве потписана Декларација о помирењу у Црној Гори.

Sveti-Sava-miri-zavadjenu-bracu-830x0

Иако су овај  документ многи дочекали на нож, покушали да га исмију или на неки други начин делегитимишу, он је веома значајан и важан за будућност. Наизглед једностран, јер је потписан између лидера и функционера једног политичког субјекта, он је постао дио званичне политике представника скоро осамдесет хиљада грађана. То је ипак озбиљан и незанемарљив потенцијал. Овај документ такође  може да оснажи државу, темељног је карактера, јер не заборавља из чега је изникла Црна Гора. Њене покидане цвијетове калеми једне на друге да опет расцвјетају, јер су све наше различитости и подјеле ипак наше, а ми сви из истог коријена  израсли. То су нажалост боље од нас знали наши непријатељи. Наше разлике, које жели да мири ова декларација, на бјелаше и зеленаше, четнике и комунисте, голооточане и праволинијаше, нису признавали аустроугарски бајонети, усташки ножеви, њемачки меци, ханџардивизијске каме, албански балисти. Њима смо сви ми били и остали исти и за њих смо сви ми били и остали једно. А снага наших непријатеља је била и остала у томе што ми између себе нисмо признавали оно што су нам они признали Јасеновцем, Пивом и Великом и осталим стратиштима, па смо им тим непризнавањем придодали и она стратишта која смо створили ми сами себи. И скоро су у Загребу, потомци усташа, физички насрнули на навијаче Црне Горе, не признајући им оне разлике које они у односу на мене као Србина истичу. Зар онда није крајње логично и национално одговорно, да и ми са наше стране, помиримо те разлике. Да признамо да у данашњој Црној Гори само међу Србима и Црногорцима можемо наћи потомке оних који су на Вучјем долу, Граховцу, Фундини, Мојковцу стварали и бранили Црну Гору. Да само међу њима можемо наћи потомке оних који су идеолошки различити организовали устанак против окупатора 13. јула 1941. прије него што су се подјелили у двије војске. Али и да су то потомци оних који су због идеолошких и политичких разлика знали једни другима да направе Пасје гробље, Зидани мост или Голи оток. Примјери САД и Русије уче нас да такве разлике, ма колико тешко изгледало, народ који је стварао неку државу мора да помири. Све државе Европе биле грађанске или не имају свој историјски народ који је сваку од њих утемељио и на тим је народима и највећа одговорност за опстанак сваке од њих. Ту одговорност у Црној Гори, морају да имају Срби и Црногорци, и то је најбољи гарант њеног опстанка. Другима треба обезбједити једнаке услове за живот у Црној Гори али оваква врста одговорности њима ипак не припада нити је они сами осјећају.

Декларација осуђује све злочине, поздравља све акције посвећене друштвеном напретку и борби против окупатора и осуђује идеолошки реваншизам и прогон. Тиме она афирмише Црну Гору до мјере истинске државе, којом ће она то и постати када сви Срби и Црногорци у Црној Гори прихвате ову декларацију. Као што су некада Вукан и Стефан, над очевим моштима прихватили помиритељску ријеч свог млађег брата.

IMG_20180302_081648 Овај текст у дневном листу СЛОБОДА ОД 02.03.2018. године

 

Advertisements

СВЕ ШТО РАСТЕ ХТЕЛО БИ ДА РАСТЕ

,,Све што расте
хтело би да расте
– Нека расте
и треба да расте!“

Вјероватно би Душко Радовић завршио данас на страшном суду Новоцрногораца и Другосрбијанаца због овог класика српске дјечије поезије. Јер, за оне који не знају, дијете зачето у утроби жене расте и не само то већ би и хтјело да расте. Душков гријех садржан је у ставу: Нека расте и треба да расте! Тиме је директно угрозио право жене да одлучује о своме тијелу. Својом жељом у наставку ове пјесме да гледа све што има око, а дијете зачето у утроби жене има и то, он изражава класично непоштовање жене. Замислите само колико је овим својим страшним ставовима Душко Радовић чак и постхумно заразио дјеце и будућих мајки и очева који су морали да слушају ове страшне и неморалне стихове у изведби разних дјечијих хорова широм бивше Југославије.

Радовићи као да су предодређени да призивају рађање дјеце. Пошто је Душко ипак избјегао вријеме апсолутне владавине морала и етике Новоцрногораца и Другосрбијанаца њему је долијао његов презимењак из Црне Горе који  има још и ту несрећу да сједи на трону цетињских владика а морал и етика Новоцрногораца и Другосрбијанаца су такви да се најжешће, најснажније, најубојитије исказују управо према владикама који столују на Цетињу. Ретроактивно је то осјетио и Његош коме су срушили гробно мјесто. Занимљиво је да су и у том погледу као и у погледу потребе да се дјеца рађају два Радовића, један из Србије а други из Црне Горе, били сагласни да Његошево почивалиште не треба рушити.

Mитрополит Амфилохије је био врло директан у свом ставу – Српкиње данас су мајке чедоморке. Та истина опарила је осјетљиво ухо ,,бораца за људска права“. Проблематичан је по њима митрополитов став да предност треба дати животу а не смрти. А право на живот једно је од универзалних права човјека. Па чак и нерођено дијете (nascituris) у појединим случајевима у праву има се сматрати за већ рођено ако је то у његовом интересу. У питању су одредбе наследног права тако да у погледу тога хоће ли наслиједити њиву или кућу нерођено дијете има се сматрати за већ рођено у већини позитивноправних прописа и осјетљиво ухо Новоцрногораца и Другосрбијанаца нема томе шта додати или одузети. Али се зато нерођено дијете не може сматрати већ рођеним у погледу тога да ли је у његовом интересу да живи или да не живи. То значи да смо као друштво право на материјалну корист ставили испред права на живот што апсолутно одговара моралу и етици Новоцрногораца и Другосрбијанаца. И зато митрополит Амфилохије завршава прикован на том крсту јер се усудио да живот стави испред материјалних добара, тјелесне похоте без циља и свега осталог што само живот или жеља да се исти створи може учинити смисленим.

Screenshot_9-2

Наравно, у свему томе Новоцрногорци и Другосрбијанци ( ово су иначе синоними као што су синоними и Црногорац и Србин) убацају и манипулацију са нероткињама. Важно је напоменути да нероткиње нису исто што и чедоморке. Нероткиње су оне жене које би родиле али имају неки тјелесни недостатак због којег то не могу. Оне знају да није свa слобода жене и сва њена срећа у праву да управља својим тијелом онако како хоће. Јер и она би то хтјела, да своје тијело управи на рађање, али не може. Зато је она у неравноправан положај доведена управо од стране оних жена које из свог тијела одбацају плод. Само су нероткиње свјесне колико је благо свако дијете и најбоље су оне способне да буду мајке и дјеци коју нису родиле. То знам и осјетио сам и на својој кожи колико њихова љубав може да буде мајчинска и окрепљујућа. Да сам абортиран вјероватно то никада не бих сазнао. Зато теза како их митрополит вријеђа дајући предност животу а не његовом гашењу у најранијој фази уопште не стоји јер и оне у ствари вапе за тим животом и желе то исто. Да му дају предност. Јер није важно да ли је језик родно сензитиван ако се на њему може славити живот.

Да свака она жена која жели да угаси живот свог нерођеног дјетета зна колика туга обузме ону жену која жели да га роди а оно противно њеној вољи не преживи у утроби до рођења, колика туга обузме сву њену породицу и пријатеље, да зна колико га је таква жена сматрала живим и важним, можда би и оне одлучиле да, попут митрополита, предност ипак дају животу. Или да знају колико се свака она дјевојка коју је онај са којим је зачела одбацио, која је била у незавидној материјалној ситуацији а ипак побједила стид и немаштину у корист новог живота а није им подлегла у корист смрти, срећна кад види тај осмјех свога дјетета, можда би онда знале да живот јесте лијеп и да нам нови животи и наш сопствени ојачавају.

Занимљиво је и то што би Новоцрногорци, Другосрбијанци и остале Карлеуше митрополиту Амфилохију забранили и право да има свој став о овом питању. Вјероватно би требао да има њихов став, јер само то је, зар не, слобода говора и право на мишљење. А митрополит суштински само говори у складу са оном јеванђелском да нам је све дозвољено али да нам није све на корист. А његова улога као духовног поглавара једног православног народа јесте да поучава како мисли и вјерује и у складу са Јеванђељем. Па коме мило, коме мрзно. А Јеванђеље, та радосна вијест за човјечанство, објавила је побједу живота над смрћу. Зар нам онај који каже да и ми у својим мислима, жељама, у својој слободи треба да побједу дамо животу, жели зло ?

Кад закуца срце ново у утроби мајке, то нови живот куца на врата овога свијета. Зар није ружно да му их мајка залупи? Јесте, ружно је. А шта је лепо ?

ЖИВЕТИ, ЖИВЕТИ, ЛЕПО ЈЕ ЖИВЕТИ! 

Цетиње бб

Са адресе Цетиње бб ових дана је стигао на адресу баштиника ћириличне традиције у Црној Гори телеграм у ком нам је саопштено да се нико не боји ћирилице као и да они који ћирилицу баштине не знају ништа ни о њој ни о латиници. Са ове адресе без броја некадашње престонице направљен је кратак преглед обитавања латинице, глагољице и ћирилице на овом простору у прилог разбијања подле намјере једног ,,радикално одивљалог политичког савеза“ ( ваљда су са те адресе мислили на ДФ) да у дневно политички дискурс лансира ,,мит о ћирилици“ ма шта то значило. А телеграм почиње Пекићем. У овој општој тежњи да се све српско у Црној Гори, самим тим и аутентично црногорско, прогласи за мит, не би ме зачудило и да са исте адресе прогласе за мит и самог Пекића.

IMG_5088-1024x683

Наиме, олако се квалификују баштиници ћирилице на челу са митрополитом Амфилохијем као они који не знају колики значај има латиница на овоме простору, шта је глагољица и да ћирилицу није измислио Ћирило. Наравно ови квалификативи на рачун оних који су свјесни колики је значај очувања ћирилице у савременој Црној Гори дати су само у циљу распојасавања и показивања како и са ове адресе ето нешто знају о томе. Еурека – латиница је била заступљења на простору негдашњег Римског царства прије ћирилице. Ваљда би то требало да значи да народ у Црној Гори води поријекло јужно од ријеке Тибар одакле италско племе Латини потичу.

Међутим, све објашњавање са адресе Цетиње бб о латиничним и ћириличним списима на простору данашње Црне Горе стаје у само једну констатацију изречену на протесту који је био пред Министарством просвете – латиница је наше контактно писмо са другим културама и народима, док је ћирилица наше аутентично писмо. Наравно, не само наше али треба подсјетити да се баш на Цетињу штампала прва књига на ћирилици. Па ако ћирилица није свецрногорска аутентичност, цетињска сигурно јесте. Да не заборавим да цетињска бб адреса пренебрегава све вријеме чињеницу да нико у Црној Гори није тражио укидање латинице већ равноправност и заштиту ћирилице.

Него овај латинични ,,глас Црногорца“ са Цетиња може да воња само на оно окупаторско (гле случајности и латинично) од 12 јула 1941 године – e viva Montenegro!

Из једне нове ,,грађанске“ опције која није ,,радикално одивљала“ констатују ових дана како: идеја која на Цетињу успије да заживи, заживјеће и у цијелој Црној Гори. Ако су то идеје које стижу са адресе Цетиње бб која је ,,отров адске душе своје“ и на камен или Петар ћирилични избљувала, а које годинама уназад успијевају да заживе на Цетињу, онда то води у пропаст и Цетиње и Црну Гору. Јер на Цетињу је заживио усклик фашистичких окупатора, прогон ћирилице, обрачун са Његошем, загрљај са Мирашем, опчињеност Милом Ђукановићем. Заживио је и Чиргић, јер се такви пелцери у Никшићу ипак нису могли примити (иако из ,,грађанске“ опције која воли цетињске идеје кажу да Цетињани нису паланачког духа).

Не желим да постављам питање да ли су Чиргићеви депутати са адресе Цетиње бб паланачког духа или нису. За такво питање потребно је да се претходно оствари претпоставка да неког духа тамо уопште има.

19970598_10211649116082169_416317545_nТекст у ДАН-у од 3.јула 2017.године 

Дечански мач

WP_20170402_003

,,На Косову расту и трње и божури. Али се за Видовдан само божури уносе у Грачаницу.“

Свети владика Николај Велимировић

У раним јутарњим часовима 1 априла 2017 године , кренули су са Трга Шака Петровића на поклоничко путовање, учесници Разговора о вјери, које модерира отац Слободан- Бобан Јокић. Разговори о вјери су управо то што им и само име говори.  Отворени и искрени разговори,са искреним дилемама,искреним питањима и на велику радост свих учесника и са правим одговорима. Њихова посебна вриједност јесте што се врло често постигне договор да се они из духовног центра Свети Исаија от Оногошта, измјесте понекад када могућности дају и ван Никшића, ван Црне Горе, али унутар наших срца. То је био случај и овога пута јер смо кренули у Србију. Да посјетимо страдално Косово и Метохију.

Имајући на уму  горе наведене ријечи владике Николаја, сви смо кренули са надом да ћемо до тамо оставити у срцу само божурове. Али то није било лако. Стигавши у Призрен, царски град Душанов, кракнувши његовом калдрмом, осјетили смо се као да смо ушли у своју кућу по којој шенлуче непознати људи. Оно трње што смо га хтјели оставити пред Косовом и Метохијом истури своје врхове, позва главу, душу и срце на инат и пркос. Као да су бодље загребале срца  при погледу на зграду општине у Призрену на чијој су фасади исписане ријечи захвалности на језицима земаља које су признале лажну државу на територији Србије. ,,Хвала лијепа, Црна Горо“ – стајале су ријечи на тој фасади. Ријечи које нам кости прадједовске у гробовима преврћу, а нама стварају неугодно осјећање стида.

Бистрица нас ,међутим, препозна па убрза ток од радости. И ми погледима поздрависмо ријеку која је усамљена, јер они који око ње ходају причају неким немуштим језиком а она жубори на српском. Најзад после, чинило нам се дуге шетње, стигосмо до Саборног храма Св. Ђорђа у центру Призрена. Храм је страдао много у погрому 2004 године. Слава Богу обнавља се и велелепан обогаћује изглед овог царског града. Посјетили смо и цркву Богородице Љевишке. Фреска Богомајке са Христом младенцем умирила је буре у души и срцу. Мајчинским погледом, мајка мученица нас је погледала, захвална и  срећна, као стара мајка кад дочека сина ког дуго, дуго није видјела. Ова прелијепа фреска је по наредби турских власти у 18 вијеку , заједно са осталим фрескама, била изубијана чекићем, покривена слојем малтера и прекречена а сама црква је претворена у џамију. Један од Турака који је био принуђен да то ради уклесао је у једном камену поред цркве на турском језику: ,,Љепота твоја је у зеници ока мога.“ Фреске су поново откривене средином прошлог вијека. Црква Богородице Љевишке је опет страдала у погрому 17 марта 2004 године.

DSC_1937

Пошто смо и ми похранили у зеницама нашим љепоту Богомајке Љевишке упутили смо се ка обновљеној Богословији Светог Кирила и Методија у Призрену. Тамо су нас дочекали професори и ђаци прво нам отпјевавши химну обновљене богословије. Тако смо спознали истинску радост васкрсења кроз осмјехе и пјесму храбрих српских момака који држе Призрен и Косово Христовим и српским у овим тешким временима. Одлијегала је пјесма прогнаног народа Призреном и приносила срцима нашим мир и радост и истину – Косово и Метохија су наши. Млади Богослови су нам ту истину казали у свој њеној пуноћи. Могли смо да је спознамо и будемо тако ослобођени. ,, Богу се моле синови народа прогнана, вратисмо се опет теби земљо обећана“ – кажу задњи стихови химне богословије, која би могла да буде и химна свега Српства.

Ноћ смо пошли да проведемо у царском конаку манастира Свети Архангели, задужбине ,,мојега цара“ крај Призрена. Отац Михаило нам је приредио дочек и вечеру које се ни сам цар не би застидио. Звјездано небо, дува вјетрић од Паштрика и чује се жубор ријеке Бистрице. Ми смо пред конаком, сједимо, причамо, нико не жели да оде да спава. Шетамо разрушеним црквиштвима манастирског комплекса која чекају обнову Душановим стопама. Овуда је некада овако касно остајала будна једино његова свита чувајући царев мир док коначи.

Ујутру смо поранили да би стигли на литургију у Високим Дечанима. Литургију на којој су одговарали дечански монаси и богослови из Призрена. Савршена усклађеност монашких гласова повуче душе вјерних да их прате и изображавају. У покушајима да се ухвати исти ритам, дубок и мистичан, није се лако успијевало, као што није лако водити ревносан хришћански живот онако како то раде дечански монаси. Ипак, они ријетки тренуци у којима смо хватали те христоносне тонове и остваривали и сопственим гласом а не само мишљу и присуством, литургијско јединство са братством и осталим присутнима, били су моменти потпуног мира и дотицања небеса. Са десног стуба у манастиру посматрала нас је фреска Христа са праведним мачем у рукама. Сво трње у нашим срцима скресано је. Остали су само божурови. Прије литургије смо крстили једну Татјану која је са нама путовала. Један никшићки божур који смо унијели у Дечане а Свети краљ Стефан  га привео путиру и нахранио тјелом и крвљу Христовом. Није ли то цвјетање и васкрсење. Није ли то истински живот тамо гдје многа браћа наша мисле да живота више нема. Многи су Никшићани ушли са срцима пуним божурова тај дан у дечански манастир и пришли да их Свети краљ причести. И тако су збрисали онај натпис са фасаде призренске општине. Косово је наше док смо ми Христови. Дивном бесједом о Марији Египћански нас је поучавао и игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић који је начелствовао литургијом а ком су прислуживали и никшићки свештеници Слободан- Бобан Јокић, Мирко Вукотић, Данило Зиројевић и Никола Зечевић.

DSC_2156

Након ручка у Дечанима посјетили смо и патријаршијски трон у Пећи. Тамо су нас дочекали наши патријарси и архиепископи из прошлих вјекова. Молитвеници српски пред Господом. Послали нам поздраве за Светог Арсенија да му их пренесемо кад се задесимо у Ждребаонику.

Повратак кући или одлазак од куће. Нисмо знали шта је у питању када смо кренули назад. Срећни смо се вратили у нашу Црну Гору, схвативши да на путу ка висинама границе не постоје. Надомак Никшића, слика дома, молитвена свијећа нашег краја у стијени острошкој приждивена, коју можете видјети и ако се загледате у душу сваког правог Никшићанина. Тек да и ми имамо чиме да се молимо и уградимо наш крај и град у ову ниску бисера које је православно српство нанизало као залог вјечној љубави и вјечноме животу.

WP_20170605_002

WP_20170605_004.jpg

Репортажа – СВЕВИЂЕ -ЛИСТ ЕПАРХИЈЕ БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКЕ ЗА ВЈЕРОНАУКУ,ХРИШЋАНСКУ КУЛТУРУ И ЖИВОТ ЦРКВЕ, МАЈ 2017 

КЉАКО

Сви знате за чувену причу из Горње Далмације која се догодила 1843 године а коју је записао Симо Матавуљ, познати Србин тадашњег времена који је доста службовао на Цетињу и био велики пријатељ Црне Горе чију је славу проносио свуда гдје би се нашао.

У тој причи имамо једну ситуацију која иако је протекло преко вијек и по много подсјећа на данашњу.

Имамо круту аустро-угарску власт која жели да уништи Србе и православце, њене безобзирне чиновнике који разним манипулацијама и методама то чине, имамо оне који прихватају унију па због тога у Петровом пољу у Далмацији те гладне 1843 године ниче једна од највећих и најљепших богомоља да парира скромној православној цркви и имамо Пилипенду који продаје своју кокошку Пиргу да би његова жена Јела купила повезачу да би пошла у недељу на причест. Пилипенду ког срета Јован Кљако. Србин који се некада борио против унијаћења па касније ипак превјерио. Ова некадашња борба за очување заједничка је скоро сваком Кљаку као што је заједничко и унијаћење.

А исто тако свакоме је Кљаку Пилипенда прекор па га по сваку цијену покушава пребацити на своју страну или што би се модерним језиком казало – врбовати да се ,,упише у царску вјеру“.

Приповјетка се завршава тако што Кљако ипак не успјевши да Пилипенду помјери у вјери узвикује заједљиво : ,, Мучи Пилипенда, ја сам царске вјере!“ бјежећи од Пилипенде који је желио да му ту вјеру притврди тољагом.

Ту се Матавуљево приповједање завршава али не и прича о Пилипенди и Кљаку. Пилипенда је из своје вјере и немаштине постајао Никола Тесла, Михаило Пупин, Милутин Миланковић, Милош Црњански, Јован Дучић, Милан Ракић, Иво Андрић, Матија Бећковић, патријарх Павле. Кљако је за то вријеме био у Вражјој дивизији чинећи злочине по Мачви, постајао Анте Павелић, Секула Дрљевић, Савић Марковић Штедимлија, Мило Ђукановић… Један од најпотреснијих сусрета онога што су Кљако и Пилипенда постали десио се  у Градини за вријеме Другог свјетског рата када је Кљако као Жиле Фрковић заклавши за веома кратко вријеме преко хиљаду Срба угледао Пилипенду у лику старца Вукашина из Клепаца како стоји и спокојно га гледа. Искасапио је Кљако ту Пилипенду јер опет није могао да га поколеба да се ,,упише у царску вјеру“ а Пилипенда му је узвратио ,, Само ти дијете ради свој посао“.

У Црној Гори се Кљако у виду Мила Ђукановића већ уздигао на ранг аустро-угарских чиновника и репресивног апарата који перфидно жели да уништи Србе нудећи им унију кроз разне грађанске опције које су ,,уписивање у царску вјеру“ у данашњем облику. А Кљако је ставио црвену кравату, и шета поред Пилипенде говорећи му како није издао, како неће остати у поганији, како они нису за НАТО али не треба то јавно причати, како се треба прикрити док изимимо, а кад се Пилипенда позове на образ и част и каже да неће он тако као Кљако, опет се јавља чувена реплика Кљакова коју нам преноси Матавуљ: ,,Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса!“ или да преведемо на данашњу ситуацију : Српство је превазиђено, нећемо подјеле хоћемо побједе. Само што сад Кљако умјесто мрштења притеже црвену краватицу. А Пилипенда као Пилипенда узда се у свога српског Риста који му је све дао па му може и све узети. Али Кљако мора напоменути и оно ,,Мучи Пилипенда… ја сам царске вјере, ми смо нарастајућа снага, расте нам рејтинг, ми смо модерни и нисмо у деведесетим.“ А дизао је тај Кљако Шибенску буну против унијаћења као што је и регрутовао људе за Седми батаљон а данас не смије доћи на Цетиње да се томе успротиви и не смије гласати против демаркације са лажном државом Косово. Него се уписује у ,,царску вјеру“ ,,грађанску опозицију“ и прихвата унију коју Ђукановић нуди ,,само док изими“.

5703e421-e488-4b5f-8fb5-1ee70a0a0a64-zef-bato-dedivanovic

Из Кљака увијек могу постати само нови Мило Ђукановић, Секула Дрљевић, Анте Павелић, Макс Лубурић, Савић Марковић Штедимлија, Жиле Фрковић.

А Пилипедна нас води Тесли, Пупину, Миланковићу, Црњанском, Цвијићу, патријарху Павлу,  води нас ка уздизању и ка висинама и ванвременим вриједностима. Пилипенда ће у петак бити на Цетињу. А Кљако ће бити у мишијој рупи ,,док изими“.

WP_20170427_002

текст у ДАН-у од 27.04.2017 г.

Учинимо оно што је лакше- ПАМТИМО!

Говор на представљању књиге Ненада Милкића „Зов карауле“ у храму Христовог Васкрсења у Подгорици 

17474953_1499928153374684_1478490447_n

Ваше високо преосвештенство, часни оци, драга браћо и сестре… Помаже Бог!

,,Треба знати да дати новац, опростити увреду противнику, измирити завађену браћу, посаветовати и упутити луде и неуке – треба знати да је све то лакше него дати живот свој на бојном пољу или висити о вешалима у несрећној Херцег-Босни или трунути у мемљивим тамницама хабсбуршким у Банату, Бачкој, Срему, Славонији, Хрватској и  Далмацији. Наша браћа у завичају чинила су и чине све што је теже, зар ми да не учинимо оно што је лакше? “

Ово су питање поставили Михаило Идворски Пупин, професор Колумбија универзитета и предсједник савеза сједињених Срба ,,Слога“ у САД-у и др Паја Радосављевић, професор Њујорк универзитета и предсједник српског православног савеза ,, Србобран“ такође из Сједињених држава, српском народу исељеном у ту земљу у свом прогласу на Видовдан 1915 године када су, у јеку великог рата, од њих тражили саборност у прикупљању помоћи за своје сународнике у Србији и Црној Гори и другим српским крајевима.

Није ли читава наша историја, историја оних који су чинили оно што је теже, оних који су потом чинили оно што је лакше као и оних који нису чинили ништа од наведеног већ су штавише теже додатно отежавали а оно што је лакше чинили тешким ?

Свети кнез Лазар је први на Косову пројавио у свој пуноћи такву особеност нашег историјског, неко би рекао усуда, а они који виде мало даље благослова. Ова је драма почела на Косову – како каже Андрић. Лазар је учинио оно што је теже, изабрао царство небеско, и положио свој живот. Онима после Лазара остало је да ураде оно што је лакше, да то не забораве. Вјековима је трајала борба између оних који памте и оних који желе да нам памћење потру. И тада као и сада се након што је ударено на наше територије и животе, још јаче ударило на наше памћење .Ипак је Србин, обезписмењен и у ратара претворен, сачувао у души својој вјеру, љубав и наду, у језику своме Лазареву жртву, и скупљао откуцаје многих срца која су опстајала у тамним вјековима ропства у замах праведног мача који можемо видјети  у Христовим рукама на фресци у Дечанима, а који је раји расјецао вез са руку, коначно завршивши тај посао 1918 године. У двијема Југославијама, међутим, као да смо у овом лакшем дијелу нашег народног завјета изгубили више него за читаво вријеме робовања под Турцима. Престали смо да памтимо и почели да заборављамо ко смо. А и заборав је, што би рекао један млади српски писац и пјесник из Црне Горе – Јанко Јелић, једна врста издаје. Најбољи примјер који нам показује шта смо постали јесте оскрнављени врх Ловћена. Завјетну капелу нашег светог владике прво су срушили Аустро-Угари 1916 године и хтјели да на њеном мјесту подигну обелиск посвећен њиховом цару Фрањи Јосифу. То се није десило због сјајне побједе савезника у којој је српско оружје овјенчано великом славом и херојством. Краљ Александар је први у Срба имао идеју о томе да би нешто друго требало бити на Језерском врху намјесто завјетне капеле владичине. Црна Гора је и тада имала митрополита налик данашњем, који то није дозволио. Краљ је уважио разлоге. Нисмо се тада још били довољно подушманили. Међутим јесмо за земана црвеног. Оно што су започели Аустро-Угари урадили су наши комунистички прваци. Још једаред оскрнавили Ловћен и гроб владичин и умјесто капелице поставили Мештровићев маузолеј – који неко назива и самаром, а он сам није ништа друго до споменик Фрањи Јосифу који наши душмани из Првог свјетског рата нису стигли да подигну. 

17474991_1499927690041397_195040695_o.jpg

Учесници на представљању књиге Зов карауле Ненада Милкића

 

Као што је само неколико деценија након што је Свети Владика Петар други поставио крст на врх Ловћена Косово освећено и ослобођено, тако смо и само коју деценију након што смо Ловћен за крст скратили били принуђени да Косово опет гледамо у рукама туђинским. Као да судбина читавог српског народа зависи од тога има ли крста на врху Ловћена.

Године подушмањења однијеле су вјеру да међу нама има оних који су спремни да понове подвижништво и херојство светог кнеза Лазара. У то нисмо вјеровали ни ми, у то нису вјеровали ни наши непријатељи. Поготово у то нису вјеровали оних преко 6 хиљада припадника терористичке ОВК, јединица Војске републике Албаније, инструктора из Легије странаца, енглеских специјалних јединица као и припадници НАТО авијације који су пружали подршку из ваздуха када су на Велики петак, 9 априла 1999 године напали масовном артиљеријском ватром караулу Кошаре са планом да уђу дубоко у територију републике Србије. Заузели су караулу али даље нису могли. Наишли су на тек пунољетне момке ,,са рефлеском косовске крви у погледу“. Видјели кнеза Лазара још живог. Од тога су и стрекнули јер су знали да Лазара није довољно убити. Да сваки Лазар милошћу Божијом васкрсава и из мртвих устаје. О свему шта се у том Косовском боју дешавало поближе се можете упознати читајући ову књигу а и други говорници изнијели су више конкретних података.

Након што је и то прошло, опет је после удара на наше територије и животе још јаче ударено  на наше памћење. Неко је хтио да нам забрани да се сјећамо Кошара. Неко је желио и данас жели да се одрекнемо Косова.

У једној скорашњој ситуацији 2012 године у Црној Гори у којој сам као одборник у никшићком локалном парламенту учествовао представници једне политичке странке, која се представљала опозиционом тражили су у својој чувеној платформи од политичке организације коју ја представљам да ,,признамо Косово“ да би могли са њима да формирамо власт у Никшићу. Тада сам био још млађи него сада, али ипак старији од многих хероја који су свој живот дали у борби на Кошарама. Постојали су разни коментари на рачун тога да треба преко свега прећи само да би се преузела власт у општини, како није важно, како је Косово одавно изгубљено и слично. Имамо ли право, ми који смо Срби, да не учинимо оно што је лакше, ако су ти млади витезови, ти Лазаревићи, Косовчићи, учинили оно што је теже? Имамо ли ми право да на било ком мјесту, изрекнемо да признајемо лажну државу на територији Србије, ако имамо на уму те младе животе који су остављени на страдалном Косову? Немамо драга браћо и сестре. Они који мисле да имају то право и они који то раде, они нису Срби а још мање Црногорци! Нисмо тада пристали на то. И у том непристајању ми смо урадили лакши дио. Тежи дио су урадили они који су положили своје животе на Кошарама и другдје широм Косова и Метохије.

Оно што су након 1389 године урадили наши сјајни народни пјесници и гуслари, након 1999 године раде људи као што је Ненад Милкић. Књига Зов карауле, као дио трилогије Ми смо бранили Кошаре је једнаке важности за наш народ као и наша епска поезија. Она је доказ да памтимо.Као што и Пљевљаци памте Предрага Пеђу Леовца, њиховог суграђанина који је погинуо на Кошарама, и чије име носи улица у Пљевљима у којој се родио и одрастао. Ових дана основано је и удружење које носи његово име а које има задатак да чува сјећање на њега и његове саборце.

Све ово је Нојева барка највећих наших вриједности која ће се искрцати на Косову када овај општи потоп прође. До тада драга браћо и сестре памтимо, будимо поносни, говоримо о свему томе и скупљајмо откуцаје наших срца са истим жељама, да се они још једаред саберу у замах праведног мача који можемо видјети на фресци из Дечана у рукама Господа нашега Исуса Христа, који ће расјећи вез са наших руку и ослободити свето Косово.

Завршићу ово своје слово како сам и почео цитирајући крај Видовданског прогласа који су написали Михаило Пупин и др Паја Радосављевић српском народу у Америци 1915 године :

Живела Србија!

Живела Црна Гора!

Живело СРПСТВО! 

 

http://www.svetigora.com/node/20509комплетна промоција књиге у аудио запису радија Светигора

НИКШИЋ ИЛИ ОН? НИКШИЋ!

Такмиче се двије партије и СД буде трећи – то је виц чији је творац Јанко Милатовић а који у разним варијацијама кружи градом под Требјесом након избора у недељу. Или што би мој пријатељ Петар Драшковић рекао: У етимолошком смислу од неважећих листића једино је успио да буде неважнији Иван Брајовић.

Оно што је, између осталог, важно јесте да је истина испливала. Показало се масовним бојкотом и крижањем гласачких листића од стране Никшићана на недељним локалним изборима да Мило Ђукановић и ДПС годинама владају овом земљом без подршке највећег дијела њених грађана. Да ли је истина важнија од чињенице да се власт ипак није промјенила? Интересно није, етички јесте. Борбу је лакше наставити када покажете истину и себи и другима. Када покажете истину њему – да смо МИ бројнији него ОН.

12311144_10206586335875828_7153886780732535676_n

Замислите зној на челу диктатора који је јавно обећао да ће изаћи 60% Никшићана са правом гласа на изборе. Замислите оне типичне унезвијерене покрете главом када је видио колико је људи из свог града означио као издајнике пар дана прије избора. Замислите стискање длана о длан, колутање дугих палчева једног око другог када је видио колико и међу онима на које има утицаја има оних којима макар стид не допушта да њихов глас у оваквим условима оде њему. Замислите како је бритва замахао, сада већ отупјелим ручицама на објашњења Грбовића и свите која се потписује његовим именом да су учинили све што су могли, да су исцједили суву дреновину у Никшићу али нису могли досећи 50%. После тога терапија за смирење трагом носне дупље и опет мир који треба приказати. Али који диктаторски поглед не може да задржи. Исијава из њега немир који ће све више и више постајати немоћ.

Немоћ попут немоћи оних људи који су у недељу на бирачким мјестима објашњавали како виша сила не да појединим члановима њихове породице да изађу иначе би изашли. Немоћ попут немоћи оних који изборе схватају као дан у ком треба да подигну путне трошкове а не дан у ком одлучују они о било чему. Немоћ попут незнања оних који дођу и на бирачком мјесту питају даје ли се ту новац за оно што су обавили. Немоћ попут лакомости чланова ДПС-а из Никшића који су писали себи путне трошкове из градова у којим најмање последње пола године нису ни били. Све је то немоћ. Немоћ. А моћ је у истини. А истина је да већина грађана Никшића не подржава Мила Ђукановића. За четири године многи су се тој истини придружили. Сада треба кренути у њену одбрану из свих оружја.

Никшић је дао опозиционој борби и опозиционом јединству један квалитет више. Заједнички скуп опозиције у Никшићу  који је одржан у петак пред изборе обавезује и позива на одговорност у заједничком дјеловању и у периоду који је пред нама, периоду коначног расплета и побједе над Милом Ђукановићем и његовом организованом криминалном групом која себе зове ДПС. Тај расплет почиње претварањем опозиционих скупова у протесте и селидбом из сала на улице. Грешке попут ступања у преговоре са диктатором које су прављене након 24 октобра 2015.године не би смјеле никада више да се понављају. Никшић нас је у недељу на то обавезао. У недељу у којој је имао дуг и напоран дан на бирачким мјестима и жестоку борбу. Једни су се борили за очување својих прљавих позиција и свог царства снобова у Никшићу а други су се борили за част. Неко би рекао да немамо ништа од тога. Имамо- показали смо да у Никшићу има више часних људи него фукара. Није то мала ствар. А чим их је више у Никшићу, више их је и у Црној Гори. До слободе!

WP_20170316_001

Дневне новине ДАН, 16.03.2017.године – овај текст