КЉАКО

Сви знате за чувену причу из Горње Далмације која се догодила 1843 године а коју је записао Симо Матавуљ, познати Србин тадашњег времена који је доста службовао на Цетињу и био велики пријатељ Црне Горе чију је славу проносио свуда гдје би се нашао.

У тој причи имамо једну ситуацију која иако је протекло преко вијек и по много подсјећа на данашњу.

Имамо круту аустро-угарску власт која жели да уништи Србе и православце, њене безобзирне чиновнике који разним манипулацијама и методама то чине, имамо оне који прихватају унију па због тога у Петровом пољу у Далмацији те гладне 1843 године ниче једна од највећих и најљепших богомоља да парира скромној православној цркви и имамо Пилипенду који продаје своју кокошку Пиргу да би његова жена Јела купила повезачу да би пошла у недељу на причест. Пилипенду ког срета Јован Кљако. Србин који се некада борио против унијаћења па касније ипак превјерио. Ова некадашња борба за очување заједничка је скоро сваком Кљаку као што је заједничко и унијаћење.

А исто тако свакоме је Кљаку Пилипенда прекор па га по сваку цијену покушава пребацити на своју страну или што би се модерним језиком казало – врбовати да се ,,упише у царску вјеру“.

Приповјетка се завршава тако што Кљако ипак не успјевши да Пилипенду помјери у вјери узвикује заједљиво : ,, Мучи Пилипенда, ја сам царске вјере!“ бјежећи од Пилипенде који је желио да му ту вјеру притврди тољагом.

Ту се Матавуљево приповједање завршава али не и прича о Пилипенди и Кљаку. Пилипенда је из своје вјере и немаштине постајао Никола Тесла, Михаило Пупин, Милутин Миланковић, Милош Црњански, Јован Дучић, Милан Ракић, Иво Андрић, Матија Бећковић, патријарх Павле. Кљако је за то вријеме био у Вражјој дивизији чинећи злочине по Мачви, постајао Анте Павелић, Секула Дрљевић, Савић Марковић Штедимлија, Мило Ђукановић… Један од најпотреснијих сусрета онога што су Кљако и Пилипенда постали десио се  у Градини за вријеме Другог свјетског рата када је Кљако као Жиле Фрковић заклавши за веома кратко вријеме преко хиљаду Срба угледао Пилипенду у лику старца Вукашина из Клепаца како стоји и спокојно га гледа. Искасапио је Кљако ту Пилипенду јер опет није могао да га поколеба да се ,,упише у царску вјеру“ а Пилипенда му је узвратио ,, Само ти дијете ради свој посао“.

У Црној Гори се Кљако у виду Мила Ђукановића већ уздигао на ранг аустро-угарских чиновника и репресивног апарата који перфидно жели да уништи Србе нудећи им унију кроз разне грађанске опције које су ,,уписивање у царску вјеру“ у данашњем облику. А Кљако је ставио црвену кравату, и шета поред Пилипенде говорећи му како није издао, како неће остати у поганији, како они нису за НАТО али не треба то јавно причати, како се треба прикрити док изимимо, а кад се Пилипенда позове на образ и част и каже да неће он тако као Кљако, опет се јавља чувена реплика Кљакова коју нам преноси Матавуљ: ,,Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса!“ или да преведемо на данашњу ситуацију : Српство је превазиђено, нећемо подјеле хоћемо побједе. Само што сад Кљако умјесто мрштења притеже црвену краватицу. А Пилипенда као Пилипенда узда се у свога српског Риста који му је све дао па му може и све узети. Али Кљако мора напоменути и оно ,,Мучи Пилипенда… ја сам царске вјере, ми смо нарастајућа снага, расте нам рејтинг, ми смо модерни и нисмо у деведесетим.“ А дизао је тај Кљако Шибенску буну против унијаћења као што је и регрутовао људе за Седми батаљон а данас не смије доћи на Цетиње да се томе успротиви и не смије гласати против демаркације са лажном државом Косово. Него се уписује у ,,царску вјеру“ ,,грађанску опозицију“ и прихвата унију коју Ђукановић нуди ,,само док изими“.

Из Кљака увијек могу постати само нови Мило Ђукановић, Секула Дрљевић, Анте Павелић, Макс Лубурић, Савић Марковић Штедимлија, Жиле Фрковић.

А Пилипедна нас води Тесли, Пупину, Миланковићу, Црњанском, Цвијићу, патријарху Павлу,  води нас ка уздизању и ка висинама и ванвременим вриједностима. Пилипенда ће у петак бити на Цетињу. А Кљако ће бити у мишијој рупи ,,док изими“.

текст у ДАН-у од 27.04.2017 г.